Vojevanje vojvode Bojovića - Sa golgote u domovinu

5  Moralna snaga Srpske vojske u Prvom   svetskom  ratu zadivila svet Moralna snaga Srpske vojske u Prvom svetskom ratu zadivila svet

Jedinstven slučaj u Prvom svetskom ratu - komandant armije teško ranjen puščanim metkom na prvoj borbenoj liniji, ali i dalje komanduje jer „Srbija naređuje“

Ratna opasnost 1914. godine dovela je generala Petra Bojovića na komandno mesto Prve armije, sa funkcije načelnika štaba Glavne inspekcije celokupne vojske, gde je preduzimao opsežne mere za oporavak od dva minula rata i učenja na stečenim iskustvima, naročito u spremanju oficira i vojnika za odbranu otadžbine.

Neposredno uoči agresije austro-ugarske vojske na Srbiju, avgusta 1914. godine, general Bojović dobija zadatak da sa Prvom armijom zatvori i brani dolinu Velike Morave, najosetljiviji strategijski pravac, gde je očekivan težišni udar neprijateljskih armija. Pošto neprijatelj napada iz Bosne, trupe Bojovića su upućivane da ojačaju položaje Druge i Treće armije, pa učestvuju u završnim operacijama Cerske bitke.

SA SAVE NA KOLUBARU

„Mada je na samom početku operacija u Mačvi, 21. avgusta, teško ranjen puščanim metkom u zglob desne noge na prvoj borbenoj liniji, general Bojović je posle oslobađanja Mačve uspešno rukovodio forsiranjem Save i operacijama u Sremu u prvoj polovini septembra. Kada je austro-ugarska vojska preuzela drugu ofanzivu iz Bosne, general Bojović je po naređenju Vrhovne komande vrlo uspešno povukao armiju iz Srema, a zatim izvršio protivnapad iz pravca Pecke na uklinjene neprijateljske snage” – piše dr Petar Opačić i ističe:

„Sve do sredine novembra i povlačenja vojske na kolubarske položaje, iako sa neizlečenom ranom, veoma sigurno je komandovao Prvom armijom. Tek kada se više nije mogao oslanjati na ranjenu nogu, po naređenju vrhovnog komandanta regenta Aleksandra, zamenio ga je general Živojin Mišić. U svim fazama operacija 1914. godine Bojović je ispoljio sve osobine velikog stratega i veoma hrabrog oficira. Blagodareći visokim komandantskim sposobnostima generala Bojovića, Prva armija je sačuvala snagu, koja je došla do punog izražaja i u Kolubarskoj bici, koju je, pod komandom Mišića, pretvorila u odlučujuću pobedu, najveći i najblistaviji uspeh Srpske vojske u Prvom svetskom ratu.“

Godinu dana general Bojović je bio na raspolaganju, ali kada su 1915. godine udruženi Nemci i Austro-Ugari velikim snagama napali sa Drine, Save i Dunava na već zamorenu i pegavcem proređenu srpsku vojsku i postepeno je potiskivali na jug, a Bugari mučki udarili s leđa, preteći da srpske armije budu opkoljene - iskusnom Bojoviću poverena je komanda nad trupama Novih oblasti. U ovoj preteškoj situaciji, kada je bilo očigledno da će izostati očekivano pristizanje anglo-francuskih snaga od Soluna, general Bojović je velikom ratničkom odlučnošću, ličnom hrabrošću i veštim manevrisanjem uspeo da spreči prodor Bugara na Kosovo, što je osiguralo povlačenje preko Crne Gore i Albanije ka jugu. Bio je to jedan od najtežih zadataka u njegovoj ratnoj karijeri.

KAD SRBIJA NAREĐUJE

U ovim, sigurno najtežim trenucima za srpski narod i vojsku, izbor za načelnika Štaba Vrhovne komande, umesto bolesnog vojvode Radomira Putnika, koga su vojnici nosili do Skadra, pao je na Bojovića. Od 19. decembra 1915. godine – novi i još teži zadaci - kontakti sa saveznicima, bitka sa njihoviom licemerjem i prevoz brodovima, briga o ranjenima na Krfu, pa reorganizacija i naoružavanje vojske. Posle stradanja u bespućima Albanije, oko 130.000 vojnika brodovima je upućeno na Solunski front pod 78 ratnih zastava.

Sa članovima štaba Bojović je krajem maja 1916. godine stigao u Solun, nastavljajući pripreme da vojska sa puta stradalja krene u slavu i vrati se u domovinu. Već u jesen je rukovodio ofanzivom Srpske vojske, koja je, uz savezničku pomoć, porazila bugarske jedinice kod Gorničeva i zauzela Kajmakčalan i Bitolj. Na mestu načelnika Štaba VK Bojović je ostao do 19. juna 1918. godine, kada je podneo ostavku zbog neslaganja sa generalima Antante, u prvom redu francuskim generalom Gijomom, glabvnokomandujućim savezničke vojske oko pitanja da li da se Srbima proširi Solunski front.

Dug vraćen otadžbini – vojvoda Petar BojovićDug vraćen otadžbini – vojvoda Petar Bojović

Bojović ponovo preuzima komandu Prve armije i ubrzo mu se ukazala prilika da pokaže talenat i vojničko umeće . Za tri dana Prva armija je razbila bugarske snage, razdvajajući ih od nemačke i austro-ugarske vojske . O energičnom nastupanju i prodoru prema severu bilo više je reči u prvom nastavku feljtona. Za zasluge u proboju Solunskog fronta general Bojović je unapređen u čin vojvode 26. septembra 1918. godine.

(Nastaviće se)


VATRENI PATRIOTA

„...Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je posvetio svoj život svojoj zemlji. Njegove tri glavne osobine su: iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne uzdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečega melanholičnog: to je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu...“

Ardžibald A. Rajs, švajcarski kriminolog i publicista

PROBOJ SOLUNSKOG FRONTA

U proleće 1918. godine slomljena je nemačka ofanzive na Zapadnom frontu, a istovremeno su postepeno stizale američke divizije. Početkom septembra, pod vrhovnom komandom francuskog generala Franše d'Eperea počela je ofanziva na Solunskom frontu (26 savezničkih divizija, od kojih pet srpskih i Jugoslovesnka dobrovoljačka divizija), uz upotrebu artiljerije (680 topova) i tenkova, što je ubrzalo slom Centralnih sila. Crni bilans Velikog rata je: 10 miliona poginulih, duplo više ranjenih i 10 miliona umrlih od bolesti i gladi, uz ogromnu štetu i znatno izmenjenu kartu Evrope.

Autor: Dragoljub Gagričić

Oznake: info vojvoda petar bojović dragoljub gagričić