Vojevanje vojvode Bojovića - Bekstvo iz besudne zemlje

Zavicaj Bojovića  - Miševići na Zlataru Zavicaj Bojovića - Miševići na Zlataru

Otac čivčija morao je prvo da da agi i turskoj vlasti, a njemu i deci šta ostane: sira i mleka je bilo, ali hleba nikad dalje od proleća – zapisao je Bojović o detinjstvu.

Znameniti Starovlašanin, koji je u uniformi proveo 46 godina, iz skromnosti, koja ga je uvek krasila, o sebi nije napisao skoro ništa, sve dok na . kraju karijere, 1923. godine, načelnik Istorijskog odeljenja vojske i mornarice general D. Kušaković nije zatražio da napiše svoju biografiju, Bojović je to učinio u najkraćem obliku, u zapisu koji se čuva u arhivu SANU, beležeći, pored ostalog:

„Rođen sam 4. jula 1858. godine u selu Miševići, na sredokraći između Sjenice i Nove Varoši u skromnoj kući brvnari, pod slamom i kraj ognjišta rastao kao i sva deca toga sela podnoseći nemaštinu i patnje. Otac čivčija morao je prvo sve da da agi i turskoj vlasti, a njemu i deci šta ostane i prekostane. A ostajalo je malo i nedovoljno. Sira i mleka je bilo, ali hleba nikad dalje od proleća i to od ječma, krupnika i karišika“.

Preci Petra Bojovića bili su starinom iz Crne Gore, doseljeni iz Vasojevića, kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovići. Petrova majka Rada (rođena 1822. godine u Lopižama) potiče iz porodice Pešić. Pričala je da su joj oca rano ubili turski nasilnici iz Kladnice Šaban banda Poluža. Udala se za Perutu Bojovića kad je napunila 15 godina, i o tome je pod stare dane kazivala:

„Tužna i pretužna bila je moja udaja. Počeli su me prositi kad sam imala nepunih 14 godina. Mene nisu pitali. Običaj je bio takav. Prosio me je dever Savo, knez sjeničke nahije za brata Perutu. Bijasmo tek pobrali konoplju, crnojku i potopili je u močilo. Dođe vreme i odvedoše me, činilo mi se preko sveta. Mladoženju nisam ni videla dok nas nisu venčali, a to je bilo trećeg dana...“

ZAVIČAJ U ROPSTVU

Zavičaj Petra Bojovića bio je u Otomanskoj carevini: za vedrih dana, kao na dlanu, videla se majka Srbija: granica je išla Uvcem, pa obodom Čemernice, preko Javora...U kući doseljenika iz Vasojevića često se sa čežnjom razgovaralo o slobodnoj srpskoj zemlji, pa su vazda pogledi upirani s onu stranu Javora.

U porodici Bojovića rano su shvatili da bez znanja i pismenosti nema uspešne borbe, ni za život. ni za slobodu. Decu su slali u najbližu školu u Lopižama, a potom u Srbiju. O tome su ostale zapisane reči njihove majke:

„Odnela sam u Novu Varoš nešto masla, platna i sukna da prodam. Još smo pozajmili i imali 150 groša da Iliju pošaljemo u Beograd na školovanje. Pešice sam u Beograd najmanje deset puta išla da obiđem decu kad su učila školu i služila.“

Poput mnogih drugih i porodica Bojovića, zbog teškog života i zuluma pod nepodošljivom turskom vlašću, bila je prisiljena da beži u Srbiju. Roditelji su , kad je Petru bilo devet godina, 1867. godine, prebegli u selo Radaljevo, na putu između Arilja i Ivanjice. O tome je Petrova majka Rada kazivala u dnevnik kćerke, profesorke Milene Bojović, a na osnovu čijih zabeleški je sećanja sačinio Miloš J. Kaličanin.

„Na godinu dana pre nego što će poginuti knez Mihailo (1867.), rešismo da bežimo toga proleća u Srbiju. Najteže je bilo spremiti se za bekstvo, a da ne dozna niko. Zemlju smo poorali i posejali. Sve pokretne stvari, što nismo mogli poneti, trebalo je na sigurno mesto kod pouzdanog čoveka skloniti, gde smo se mogli povratiti. Takve su bile samo dve kuće. U selu Supu snajin otac i u selu Lopižama naš rođak pop Zarija Bojović...

PRELAZAK GRANICE NA JAVORU

...Sela Sup i Lopiže su daleko, a treba raditi u najvećoj tajnosti. Celog tog proleća, do Đurđev.dana, Ilija i Jovan bi noću tovarili kovčege i druge stvari na konja i prenosili u Stup i Lopiže. Sve smo složili, te zgrade ostadoše prazne, sem onoga što ćemo poneti sobom. Peruta sprema svima obuću, pregleda i udesi pušku za sebe, Iliju i Jovana. Bio je rešen: ako nas na putu napadnu Turci – da im skupo plati propast našu.

...Pođosmo u četvrtak po Đurđevu-dne. U četvrtak stoga što je to bio pazarni dan na Javoru, te bi mogli pomisliti da teramo stoku na prodaju. Na tri konja poneli smo što nam je najpotrebnije, a nešto nam ostade i u kući...

Grabili smo ka Javoru. Najopasnije je bilo preći Kladnicu, jer su tamo veliki zlikovci. Bili smo rešeni poginuti ako nas napadnu. Imali smo oružje....Srećno pređosmo Kladnicu, pa se približismo Bukoviku, gde je živeo jedan dobar Srbin, Slavko Radojković.

Prvog dana po prelasku granice dođe nam rođak, pokojni Vučić Bojović, te nas primi sve, za ono prvo vreme, da se sklonimo na njegovom imanju na Goliji. Tako svi se krenuše tamo i poteraše stoku, a ja se vratih u Miševiće, da gledam stvari što su ostale i letinu čuvam i sređujem...“ - kazivala je majka Rada.

(Nastaviće se)


PUTEVI ŠESTORO DECE

Peruta i Rada su u Miševićima izrodili šestoro dece. Najstariji sin Ilija završio je Bogosloviju u Beogradu 1861. godine i došao za učitelja u Novu Varoš, odakle je 1863. godine premešten u Lopiže, a po prelasku u Srbiju nastavio učiteljsku službu i potom postao sveštenik u Radaljevu. Porodica se 1882. preselila u Gornju Konjušu, u Toplici, gde se Peruta sa drugim, po redu rođenim sinom Jovanom, bavio zemljoradnjom

Jevrem je završio Duhovnu akademiju u Moskvi 1879. godine, bio profesor na Beogradskoj bogosloviji, a 1920. godine postao vladika žički. Luka je završio Artiljerijsku školu, učestvovao u nekoliko ratova i penzionisan u činu pukovnika. Životni put Petra, petog sina, prate redovi feljtona, a najmlađe dete, kćerka Milena, rođena 1867. godine, kada je porodica morala da beži u Srbiju, noseći je u naručju, bila je profesor francuskog jezika.

Autor: Dragoljub Gagričić

Oznake: info vojvoda petar bojović dragoljub gagričić