Београдски пензионер Драгиша Томашевић тражи дом за збирку предмета домаће радиности и народног градитељства. Шест деценија обилазио села, неке експонате добијао од пријатеља, за друге дрешио кесу. Збирку у брвнари у Великој Жупи обогатио и кантар окаш, стар више од три века.

Вредну збирку алатки, покућства и многобројне предмете од дрвета, коже, гвожђа и других материјала из живота сточара и ратара у Полимљу и на околним планинама даровао бих манастиру Милешева.

Ако нису вољни или немају простора, продао бих је неком љубитељу старина.

Београдски пензионер Драгиша Томашевић (75) овако је јуче за "Новости" најавио одлуку, пошто је коначно "преломио", да удоми етно-збирку, коју је сакупљао шест деценија у завичају. Предмете је баштинио по селима Полимља, али они сада чаме у брвнари у Великој Жупи код Пријепоља, а било би штета да пропадну јер међу њима има правих раритета.

- Пристигле су ме године, а чланови породице, због обавеза и других интересовања, не могу томе да се посвете. За поставку треба најмање 150-200 квадрата, а неоходна је и заштита експоната од зуба времена - образлаже Томашевић намеру.

А кад год је долазио у родни крај, пријепољска села Житин и Велику Жупу, заљубљеник у старине је користио сваку прилику да скокне до неког засеока и да тумара између Камене Горе, Јадовника и Златара, па и даље од Полимља, да обогати своју поставку предметима народног градитељства и умећем из домаће радиности.

У његовој етно-збирци недалеко од Лима је права реткост дрвено рало са гвозденим раоником нађено у Косатици. Овде су и многобројне рукотворине самоуких мајстора дрводеља: посуде за воду, кашике, кутлаче, преслице, разбоји, карлице, ступе за масло...

Под кровом брвнаре уточиште су нашли из савременог живота потиснути старински казан чучавац, вргови за ракију, земљани и бакарни судови.

- Имам три кантара коришћена у воденици и трговини, од којих је један окаш, стар више од 300 година, са оком, мером за тежину код Османлија, која је износила 1,28 килограма - подсећа Томашевић. - Међу више чутура различито украшених, две још држе ракију, позивају на свадбу и иду у сватове, а за ону чувеног домаћина Голуба Дробњака дародавцу сам рекао: "Ја је теби не бих дао".

У сабирању експоната пуних 720 месеци Томашевићу су, како каже, помагали пријатељи, а домаћини су, знајући за његову страст, даривали предмете, иако су им то биле драге успомене на претке. За неке је, каже, и дрешио кесу, без погодбе...

Тканице и сатови 

У ризници минулог времена су и гусле, старински сатови, али и тканице, чарапе и везови плетиља, сукнени прслуци... На детињство и чобанске дане подсећају десетак чактара (звона), фењери и лампе, па плетене корпе, седло и самар за планинске коњиће, кожне и торбе од козје длаке... Недостаје, каже, само мешина за сир или ракију...

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.

velika župa etno zbirka dragiša tomašević