Књига ужичког музеја о споменичком наслеђу из ратова 1912-1918. године. Спомен-плоче сачувале имена 6.943 ратника изгинула у борби.

СВОЈИМ јунацима за слободу отаџбине", "У вери и нади изгинулим ратницима", "Бесмртни великани у вери, у патњи, у победи", "За спомен и славу, за понос и углед", "Вечна вам хвала и слава", "Животе своје не жалисмо, понос српски одржасмо", "Смрт ваша - живот наш", "Смрћу у васкрсење"...

Овим речима почињу епитафи уклесани на спомен-плочама на зидовима цркава и школских зграда или на чесмама, те обелисцима и другим обележјима покрај путева и на трговима у варошима и селима у сливовима река Ђетиње, Рзаве, Увца, Скрапежа... Јунаци који су оставили кости на Зебрљаку, Куманову, Брегалници, Церу, Мачковом камену, Кајмакчалану и другим бојиштима - заувек су се преселили у вечност, на камене плоче завичаја.

Mузејски саветник Славица Стефановић, у књизи "Епопеја у камену", у издању Народног музеја у Ужицу, сабрала je теренска истраживања, архивске податке, усмену традицију, новинске чланке, као и публиковану грађу о јавним спомен-обележјима ратова Краљевине Србије 1912-1918. године у златиборском крају.

- Спомен-плоче су сачувале имена 6.943 ратника изгинула у ратовима 1912-1918. Највећи број имена уклесан је на споменицима у Ужицу - 1.966, Пожеги - 1.375, Косјерићу - 1.137, Чајетини - 725, Бајиној Башти - 611, Ариљу - 601, и Новој Вароши - 528, док општине Прибој, Сјеница и Пријепоље имају друге споменике - наглашава ауторка, подсећајући на период у коме је страдали и осиромашени народ имена најдражих, којима се најчешће гроб не зна, сачувао од заборава.

Поред епитафа, који су пренети у изворном облику са именима погинулих, књига Народног музеја доноси податке и о покретачима акција у трећој деценији минулог века, најчешће свештеницима и учитељима, па донаторима, локалним каменоресцима и скулпторима, али и детаљне описе белега са извештајима о светковинама освећења. Ауторка подсећа и на то да културно наслеђе нагриза зуб времена и понегде немар потомака.

За целовиту "камену књигу предака" краја, како истиче Стефановићева, недостају споменици "драгачевског типа" - крајпуташи, као и записи о војничким гробљима расутим у низу држава.

ДУГ САБОРЦИМА

ВАЈАР и ратни сликар Врховне команде Српске војске у ратовима 1912-1918. године, Ужичанин Михаило Миловановић (1879 -1941) у златиборском крају је од 1922. до 1926. године урадио 27 спомен-плоча за црквене објекте и школске зграде и једну спомен-чесму. Он се одужио својим саборцима и отаџбини клешући фигуре ратника са њиховим именима на плочама од белог венчачког мермера и стилизоване живописне рељефе.

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.