Чајетински професор историје Милисав Ђенић одужио се својим земљацима. Прикупио имена 2.500 палих ратника из 18 општина златиборског среза.

Две удовице, Стојка Сргиловић из Чајетине и Станка Маца Шукиловић из Шљивовице, испратиле су у вихор Великог рата по петорицу синова. Куће су остале без мушке главе, ниједан не хтеде да остане као хранилац, сматрајући да је потребнији отаџбини.

- Нека их, неће ме, ваљда, Бог казнити, да сви изгину - говорила је Стојка комшијама, опраштајући се од синова.

На растанку, Станкино уздрхтало срце изговорило је претешку клетву војницима:

- Синови моји, нека вам је срећан пут и нека вас Бог чува. Али ако будете кукавице, дабогда се ниједан мајци не вратио!

Њима се придружила и Миленија Рајевац, кад је сину Радомиру упутила клетву која је одзвањала злокобним призвуком:

- Пођи, сине, али ако будеш издао краља и отаџбину, дабогда те моје млеко попрело!

ОД ОВЕ три мајке, достојне чувених Спартанки, једино се Станки судбина осмехнула - с ратишта јој се вратише сва петорица синова: Милош, Драгутин, Чедомир, Љубомир и Божо. Сргиловиће и њихову мајку срећа није пратила: сустизале су вести једна другу о погибији Милоја, Сретена, Радосава и Видосава. Сваке ноћи крај кандила молила је Бога да јој поштеди бар Ђорђа. Кад је већ била изубила сваку наду, једне ноћи он дође из заробљеништва. Да срећом озари и одмени мајку...

Примери тога с којим су заносом мајке и ратници испољавали родољубље и патриотизам истргнути су са страница књиге "Златибор у Великом рату", Милисава Р. Ђенића (85),чајетинског професора историје и хроничара тога краја. Књигу објављену 2006. године допуњује зрнцима јунаштва и подсећа на обавезу да се јунаци памте и спомињу.

Престављајући  удео Златибораца у одбрани земље, њихово седмогодишње крварење и терор окупатора, Ђенић је прикупио имена више од 2.500 палих ратника из 18 општина златиборског среза, међу којима је и девет села садашње нововарошке општине на десној обали Увца. Бранећи родну груду, они су, под заставом славом овенчаног Четвртог пука, па Дринске дивизије и других јединица, оставили животе на ратиштима од Дрине до Крфа, "плавих гробница" и логора.

Крајпуташи браћи Спасојевић на Стражи, у Белој Реци / Фото Никић

Из прича сабораца и потомака, из пожутелих списа, са спомен-чесама и крајпуташа, тумарајући златиборским забитима и гробљима, Ђенић је плео венац туге, несрећа, поноса и чудних судбина.

- Чајетинци Тодор Павловић и Љубомир Ћировић погинули су од једног метка док су на Врачем брду припаљивали цигарету. Од једне гранате на Солунском фронту погинула су петорица Креманаца. Радомир Веланац и син му Љубомир умрли су у истом дану: отац у скопској, а син у штипској болници. Браћа близанци Богосав и Радоје Миликић из Јабланице погинули су истог дана у борби на Марковици...

Живојин Рајковић, Љубомир Ршумовић и Бранислав Раковић

Подсећајући на то да је Велики рат, један од најзначајнијих периода наше новије историје, био понижавајуће запостављен у другој половини 20. века, па је за само један школски час требало обрадити ту обимну грађу у осмом разреду основне школе, док су за НОБ била издвојена 33 часа, професор историје објашњава зашто се латио мукотрпног посла:

- Насупрот таквој клими у друштву, осећао сам дужност и имао обавезу према свом завичају да се ангажујем у прикупљању грађе, сачуване у народу, а толико драгоцене у писању локалне историје. Понела ме је жеља да се сачува успомена на велике претке и на то време нашег најдубљег бола, а уједно и највећег поноса. Требало је искористити задњи час, пре но што замру и последњи гласови који су имали много шта казати, многе догађаје описати...

Парастос погинулим ратницима на Кајмакчалану 1916.

Веома драгоцене податке Ђенић је прикупио о најхрабријим ратницима, носиоцима Карађорђеве звезде, од којих су на Златибору неки били заборављени. Међу 54 витеза слободе је и троструки носилац ордена, армијски генерал Крста Смиљанић, командант Дринске дивизије у отварању "врата слободе" на Кајмакчалану.                   

 Пали на бранику 

Стотине златиборск их мајки остало је без два сина, а десетине су оплакивале по три јунака. На бранику отаџбине остадоше браћа Драгутин, Илија и Јоксим Костадиновић, Борисав, Добрисав и Ранко Каљевић из Шљивовице, па Благоје, Илија и Михаило Церовић из Криве Реке, Анђељко, Неђељко и Стојко Спасојевић из Беле Реке, Анђелко, Милинко и Лука Пјевовић из Сирогојна...

Желите да дате своје мишљење о овој вести? Напишите га у коментарима испод.