Српска духовна ризница брана краткој памети

zlatarinfo.rs ( Д. Гагричић ) 26. јануар 2018. године Култура Коментари

Промоција „Савиндана“ у пријепољском Дому културе Промоција „Савиндана“ у пријепољском Дому културе

*Реч Радише Филиповића, професора историје из Нове Вароши, на промоцији 28. броја годишњака „Савиндан“ у Пријепољу. Духовну вертикалу коју заподенуше Немањићи, а пренесе епска песма кроз усмено казивање, оплемениo песнички огањ Петра II Петровића Његоша, чувају епитафи предака...

У непуне три деценије сложило се 28. бројева ревије „Савиндан“, светионика духовне баштине милешевског краја, Старог Влаха, Старе Рашке, а и шире. Жишку коју су потпалили први уредници и сарадници, заветно чувају сви потоњи културни посвећеници својим истраживачким, књижевним, новинарским, приповедачким, песничким и ликовним чланцима и прилозима. Наново, својим разноврсним и језички богатим садржајима осмишљавају се сва претходна искуства како у историјском ходу грешке не бисмо понављали већ откривали хоризонте духовног напретка и свеукупног бољитка. 

Нова ревија „Савиндан“-а са својих 79 страна исписана је руком уредника и сарадника из чијих се пера долива уље у неугасиво кандило упаљено духовном мисијом Светог Саве. Чланци и прилози доносе оне идеје и смернице које су духовна и монолитна брана сваком забораву. Духовни посвећеници своје текстове писали су у стваралачкој и аскетској самоћи, тихо и смерно обрађујући различите садржаје који ће постати најбољи залог будућности и одупрети се савременом тренду површности и употребе за један дан. 

Тематски, ревија је складно артикулисана те се може читати и од почетка и од краја, али ћете лако уочити да све идеје јачају интегритет народног бића и не доводе у питање српско православље, традицију и наш свеукупни опстанак до пошљетка. Интегритет јачају и оне идеје, негативне по свом предзнаку и утицају као што су поделе, себичност, неслога, затвореност у своје атаре, а које су аутори преточили у знања о опасностима које вребају, замкама које је потребно избећи и путу са којег не би требало скренути. 

Настала крајем 12. века  на оној српској земљи која се назива Рашка, држава Немањића  постала је држава достојна трајног памћења. Упркос три века борбе на унутрашњем уређењу и одбијању свакојаких спољашњих сила, Немањићи су устројили снажну и трајну државну творевину. Мисијом Светог Саве створено је посебно српско православље, светосавље, у коме су интереси и погледи на свет државе и цркве потпуно изједначени. Проглашен за оца народне свести, духовно родитељство Свети Сава нашао је у Христовом учењу ширећи га причом, молитвом и делима чиме је досегао вечност. Светитељ је на најбољи начин разумео судбинску предодређеност српског рода да буде Исток на Западу и Запад на Истоку. Наше су горе размеђа и споне два свијета што се преко нас поздрављају, а још више гложе и сукобљавају. Краљевска круна дошла је са Запада, али она нама ближа, духовна и непролазна, доћи ће са Истока од цариградске патријаршије која нам је омогућила и помогла да у словенски језик утискујемо своја знања и молитве. Дипломатском и духовном мисијом браће, монарха и монаха, када се српска држава нашла у процепу снажних ветрова са запада и истока, нашли смо излаз. У ништа мањем процепу српско друштво налази се и данас са лозинком да „једна оријентација нема алтернативу“, добро знамо која. 

Слика Паје Јовановића: Свети  Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног Слика Паје Јовановића: Свети Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног

Сређен у својој православној побожности, патријархалном моралу и самосвести српски род могао је издржати све невоље у потоњим временима, а њих је било на претек. У томе ће манастир Милешева имати немерљив допринос. Такву улогу није наслућивао ни благоверни краљ Владислав подижући задужбину у којој ће вечност пригрлити фреска Белог анђела. Чатац манастира Милешеве био је и Бојица Сокловић потоњи велики везир Отоманске империје. Довољно одрастао да упамти своју веру са сликом Милешеве која му је често титрала пред очима, велики везир Мехмед - паша Соколовић обновиће Пећку патријаршију 1557. године. Манастир Милешева, нашавши се на раскрсници путева добио је улогу чувара српског православља где се већ осећало његово угрожавање. Он је био будна осматрачница свега онога што се дешавало у мору других вера и мутних догађаја којима су кумовале разне уходе. Милешевци су одлазили под зидине Дубровника где су од људи чули шта се све дешава у свету. Упоредо са тим, на путу за Цариград у Милешеву су на починак и поклоњење редовно свраћали дубровачки поклисари и трговци доносећи као уздарје прилоге, књиге и штампарске справе. Милешевски калуђери заузели су високо место у црквеној дипломатији па су стизали до најугледнијих средишта, како световног тако и верског живота, где посебно место заузима Русија.

Духовну вертикалу коју заподенуше Немањићи, а пренесе епска песма кроз усмено казивање, оплемениће песнички огањ Петра II Петровића Његоша. Нападнут изнутра, по диктату споља, његови стихови и дело  најбољи су забран његовом завештању. Када би владикине стихове „племе моје сном мртвим спава, суза моја нема родитеља“ и „а ја што ћу,  али са киме ћу, мала рука малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без иђе икога“ многи чули данас,  били би у дилеми да ли су написани сад или давне 1847. године. Оптужен у овом суманутом времену за дискриминацију и нетолеранцију, пустињак цетињски вероватно би завршио у неком од казамата; нећу вам рећи ком јер ви то и сами знате.

Наопаки раскид са прошлошћу кроз угашене искре родољубља, непоштовање традиције и својих корена, дошао је до пуног изражаја у нашем односу према Великом рату чију стогодишњицу обележавамо у овој години. Без обзира да ли је у питању кратка памет државе или додворавање светским моћницима, ми немамо право да заборавимо све оне који положише животе на олтар отаџбине и слободе. На свом животном и ратничком путу губили су корак, посртали и падали, али никада нису савијали главу. Не савија се лако глава која је свој поглед везала за небо. Њихове кости нису у блиставим маузолејима и раскошним гробницама. Сахрањивани су тамо где их је смрт и задесила. Многима се ни гроб не зна. Светлу тачку представља подизање спомен обележја армијском генералу и министру војном Љубомиру Марићу у Косјерићу. Надам се да у потпису стоји „Захвална Отаџбина“. Да нас пробуде,  да нас покрену из заборава који се надвио над сенима ратника 1912-1918. опомињу епитафи са трудовачког гробља као својеврсна камена књига предака. За разлику од модерних споменика без садржаја и душе, епитафи једноставним народним говором остављају траг у бескрају: „Погибе на правди Бога“ или „ Поживе часно“. 

Снагом неумитних аргумената разоткрива се позадина језичког и историјског рецидива Санџак. У фаворизовању термина Санџак у односу на исконски и једини прави Стара Рашка, види се туђински дипломатски интерес и исти такав рукопис којим је исписана Сјеничка резолуција. Рукопис намеран да остварује интересе моћних, уносећи немир и трвење на наше просторе. 

Дух старовлашког човека избрушен је у разговору са властима, комшијама, у разним животним приликама и неприликама. Све мудрости произашле из тог живог дијалога похрањене су у анегдотама, шалама и изрекама. Анегдоте су чак пратиле и изградњу цркве Светог Илије у Мачкату. Та народна ризница и лечи и опомиње колико и лековито биље са ових наших светосавских простора: „Да се никад не стаје на трулу даску,  јер се може пропасти"; "Да се гута и горко и слатко, јер то је живот".

Развојни пут Јована Мићића прати преливање и оплемењивање хајдучке, необуздане и неустрашиве свести у резон, част и принципе човека од угледа. Његово потомство потврда је да добри плодови расту само на дрвету живота које је добро укорењено. 

Свака нова црква је брод истине но нова црква у Драглици носи посебну симболику. Врата сеоске школе су пред затварање чиме се отвара пут забораву. Међутим, отворена врата цркве залог су надању да ће живот у Драглици наставити да траје, а црквено звоно, попут некад оног школског, позивати на часове љубави, милосрђа и праштања. Још једна потврда да кад Бог затвори врата отвори прозор. 

Битка на Чегру једна је од најзнаменитијих у Првом српском устанку и нашем војевању уопште. Бранили су устаници сваки педаљ шанца од налета надмоћније турске војске; видевши да ће непријатељ однети победу, Синђелић испали метак у магацин са муницијом. Стравична експлозија у смрт однесе и отоманске напаснике и српске страдалнике. Током копнене офанзиве НАТО-а уз подршку регуларних снага албанске армије, Стеван херој са Кошара, није дозволио да окупаторска чизма крочи на свето тло косовске земље. Положио је живот, зауставио непријатеља, мајчино лице оросио сузама и срце испунио тугом, себи скроио место у незабораву, у Паклу Кошара васкрсао у анђела. Пред налетом скаредности, примитивизма, пред бахатошћу људи површног образовања и још плиће памети, Стеван, уметник и интелектуалац, научењак повукао се, заћутао, упитано загледао. Остављао је знакове и упозорења, брисали су га незнање, злурадост, вандализам. Богатио је библиотеке док је жива реч копнела, писао је и будио наду, покопавали су је на сваком кораку. Изгубио се као копрена. Све мање и све ређе виђамо Стевана. 

Наопаки раскид са прошлошћу кроз угашене искре родољубља - Радиша Филиповић Наопаки раскид са прошлошћу кроз угашене искре родољубља - Радиша Филиповић

Све ређе разговарају и отац и син. Темпо савременог живота носи самоћу, а она смрт. Ону једину с тежином, духовну. Родитељи су нам умрли и умиру нам само што још нису сахрањени. Паметни телефони и фотографије које се брзо шаљу нису довољни да оживе окамењене и ампутиране душе. Загасла је жива реч, једини лек у борби против самоће и безнађа. 

Ишчитавањем отворене књиге живота изнова се указује истина да је овај свет потчињен сили, а не правди. Правда се укаже само онда када се две силе потру или када једна почне да губи на својој снази. У моралном координатном систему кадије две су принципа: „ Кадија те тужи, кадија ти суди“, али и „Ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинога“. На правди Бога, кадија ослобађа сељака-тежака Стојана, а кажњава агу, Стојановог господара. Не чуди оваква одлука јер је и кадија свестан да је Отоманска империја 19. века „ болесник на Босфору“,  држава на самрти.

Прочитасмо да су деца извор среће и радости, смисао живота, богатство највеће; једино су деца пријатељи прави. Да ли ћемо приликом полагања и свођења рачуна бити достојни својих пријатеља? Да ли смо свесни да се полагањем кашике на синију око које се окупила чељад учи животна лекција да се глад и смрт животном борбом и истрајношћу морају прекидати?

Музичка разгледница Пријепоља проткана је блузом. Каројилик сређеног и оплемљеног града у загрљају две реке, ремети еколошка флека направљена људском руком. Пријепољем полако. али све јаче тече и трећа река: то је река паметних, умних и даровитих пријепољаца који напуштају родни град и узимају карту у једном смеру. Да ли је реквијем постао химна свим градовима који нису Београд?

Путописи и лирски драгуљи својеврстан су рам духовног пејзажа "Савиндана". Богати идејно и по мотивима, разноврсни по стилском украсу, сједињени и обгрљени, "Савиндану" дају топлу ноту и мелодијски оквир који једино може да се слуша срцем, а разуме душом. 

Милешева Милешева

Мирослављево јеванђеље најзначајније српско-словенски спис написан на ћирилици. Од писања у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бјелом Пољу, седмовековног чувања у манастиру Хиландар, преко преласка албанских гудура, скривања у манастиру Рачи до смирења у Народном музеју Србије прешло је пут од 15 000 километара. Предање каже да му је природно духовно место манастир Хиландар  а да ће његовим повратком на Перивој Пресвете Богородице, Свету Гору, пасти проклетство са династија Романових, Обреновића и Карађорђевића. Комисија УНЕСК-а прогласила је Мирослављево јеванђеље као једно од 120 покретних културних  добара у оквиру едиције Памћење света. Памћење света требало би да похрани оно највредније што људски ум осмисли, а људска рука уклеса или записа.

Обилазећи Србију и светосавске просторе, "Савиндан" прелази на хиљаде километара,  преносећи се из штампарије у библиотеке, из библиотека у школе, цркве, завичајне музеје, из руке у руку. Најдрагоценије покретно културно добро милешевског духовног простора, "Савиндан" постаје чувар традиције, неугасиви пламен светосавља, српска духовна ризница и брана нашој виспреној али нажалост краткој памети.


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.