Hvala, Borko

blog.b92.rs (albicilla) 12. август 2016. године Друштво Природа Коментари

Borko Obućina Borko Obućina, uslikano oko 1998. godine

Godišnjica ovoga, godišnjica onoga.. ta 1999. je očigledno mnogima bila prekretnica u životu. Jednima se život preokrenuo i nastavio u neočekivanom pravcu. Drugima se nije nastavio. Među njima je i Borko Obućina, koji je, negde usred bombardovanja, ispalio metak u sebe. Nisam primetio da su ga se mediji setili - a nije zaslužio zaborav.

Do samog kraja je brinuo o beloglavim supovima i iznosio im hranu redovno, značajno doprinevši tome da Uvac danas bude najsnažnija gnezdilišna kolonija na Balkanskom poluostrvu.

Upoznao sam ga koju godinu ranije, kada sam se na Sjeničkom jezeru ukrcao u njegov apatinac. Plamenoriđe brade i sa brojnim borama-smejalicama u uglovima očiju, Borko mi je  tada pokazao liticu sa gnezdima supova i, na visoravni više stene, malu kuću. "Tamo sam rođen," reče.

Na jednoj obali, zeleni pašnjaci prošarani ovcama, na drugoj šuma belih breza i srebrnih jasika, a nad nama četiri supa u niskom letu - jedan mi ispunjava čitavo vidno polje dvogleda.

Borko pokazuje jednu stenu na obali: "Tamo sam prošle nedelje video vidru kako jede ribu". Ubrzo nas nadleće suri orao u niskom letu, ali, u odnosu na beloglavog supa, izgleda nekako sitno: ima za pola metra manji raspon krila i tri puta manju telesnu težinu.

Borko mi otkriva i mesto gde se te godine gnezdila najredja vrsta kanjona, omanji, globalno ugroženi strvinar, bela kanja. Razočaran je što ne može da pokaže i samu pticu: otkako je mladunac napustio gnezdo, teško ju je videti. Tada mi je rekao: "Ja živim za dan kada će se u kanjonu Uvca ponovo gnezditi i iščezli crni strvinar i orao bradan".

Belu kanju, koja se još gnezdila, nije pominjao. Tih godina su se u Srbiji gnezdila tri para. Danas, nepunu deceniju i po kasnije, bela kanja je kod nas izumrla vrsta... kao prah što curi kroz prste, iscurela je i ona. 

Dok zraci zalazećeg sunca Borkovu bradu čine još crvenijom i dubokim senkama naglašavaju bore od vetra, života na otvorenom, posvećenosti snu... on broji svoje supove, kao pastir koji broji ovce dok ih uteruje u tor. Na jednoj steni ih je 20, spremaju se da tu provedu noć. A na steni podno Borkove kuće je usamljeni mladunac u gnezdu. "To je Cile," upoznaje me Borko, "ali, gde su mu roditelji?!"

Sumrak osvaja jezero. Sedimo u čamcu, čekamo Ciletove roditelje. Odjednom, dve ptice jedre nisko nad brdom, vraćaju se svom mladuncu i gnezdu. "Aha, evo i njih, " zadovoljno zaključuje Borko, kao da kaže: "Tako, sad su svi na broju".

Razmišljam sada o Borku i o amanetu koji nam je ostavio, da sva tri izumrla strvinara vratimo u Srbiju, da kanjonom ponovo zagospodare ptice koje su gospodarile nebom njegovog detinjstva. Kada je on to rekao, sa četiri naše vrste strvinara još smo imali 50% uspeha. Danas smo u lošijem položaju, i to za nemalih 25%.

Jedino nam se supovi dobro drže. Hvala, Borko.

Oznake: beloglavi sup borko obućina


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.