Radoš Ljušić: Kozari i čamovina

novosti.rs 11. август 2016. године Екологија Друштво Коментари

Radoš Ljušić

Očito je da će šume polako nestati, pa Zlatar više neće biti šumovit i lep. Da li je budućnost ove moćne zlatarske planine u kozama i kozarima?

Zaustavih kola pored čuvenog "fakulteta" u Akmačiću. Hteo sam da proverim kako radi ova ustanova i da li se išta izmenilo otkako sam objavio tekst "Tamo gde beloglavi sup studira". Sagovornik mi reče da sam zakasnio budući da je "fakultet" prestao sa radom. Informacija me je za tren zbunila, jer sve je spolja izgledalo isto kao u ono vreme kada je "radio". Saopšti mi, još, da više ni beloglavi supovi ne sleću na zgradu i smrče koje okružuju zdanje.

Potom, produžih do kraja Akmačića da posetim svog druga sa studija, koji uzgaja koze, pravi dobar sir i poklanja još bolju kozju surutku, za koju pripoveda da je lekovita. Završio je Filozofski fakultet sa mnom i ocem moga saputnika, čitavog života radio je kao profesor i otišao u zasluženu penziju. Kao penzioner vratio se u svoje selo da bi poslednji period života proživeo kao kozar i prodavac pečuraka! Iako se znamo od '68, nisam bio u njegovoj kući, pa sa saputnikom pitam jednog žitelja, gde je kuća mog kolege.

- Jel' to, onaj, bivši profesor?

- Da, baš on.

- Počeo je kao "učitelj", a sada je kozar. Eno, ono je njegova kuća i ono je njegovo stado - reče nam meštanin.

Možda u našem neosetljivom društvu ova okasnela profesionalna životna promena neće nikoga dirnuti, ali moj drug sa studija i kolega izgleda mlađi, zadovoljniji, zdraviji i, nekako, čini mi se, stasitiji, stameniji i upadljivo smireniji. Sve je na njemu utegnuto.

Da li je budućnost ove moćne zlatarske planine u kozama i kozarima? Zatvaranje čuvenog lokalnog "fakulteta" uverava i mene i mog saputnika u ovakvu budućnost žitelja ovih planinskih sela i predela, dok jezdimo prelepim proplancima zlatarskim, na kojima su se razlegle akmačićke kuće, koze i poneko stado ovaca i goveda.

Vraćam se u svoj apartman, nedaleko od nekada čuvenog Rehabilitacionog centra "Zlatar" i novopodignute crkve. U jednom od gustih šumskih čestara motorna testera nemilosrdno obara čamovu građu, uglavnom smrče. Moj znanac posekao oko pedesetak stabala, izvukao na uzani putić i tovario na kamion, koji ih je transportovao do neke od brojnih zlatarskih pilana. Niko ne zna tačno njihov broj, niko ih nije ni izbrojao, ali broj zlatarskih pilana i zlatarskih kozjih stada možda je isti. I dok se stada koza ne mogu zapaziti tako lako, zakrita u predivnim šumskim čestarima, zlatarske pilane su toliko vidljive i prepoznatljive, jer ih ima svuda, u selima, na drumovima, i na svakoj znatnijoj raskrsnici. One su jedina "industrijska" preduzeća u ovom kraju i, kada bi se sve ove malene zlatarske pilane skupile na jedno mesto, bio bi to jedan dobar drvno-prerađivački pogon, kakvih je bilo mnogo u onoj propaloj Jugoslaviji. I Zlatar bi bio lepši i čistiji.

Pitam svog poznanika koliko je stabala posekao, a koliko zasadio?

- Posekao sam toliko i toliko, a nisam zasadio nijedno.

- Zašto nisi bar jedno stablo zasadio?

- Imam šume koliko 'oćeš, a izrast' će sama, opet, koliko 'oćeš.

Setih se tog trenutka kneza Miloša i slovenačkih studenata u Beču i obuze me neko osećanje nelagodnosti proisteklo iz nebrige prema ovoj prelepoj i, da ponovim, moćnoj planini, naravno, i šumama Srbije. Još je čvrsta ruka kneza Miloša pokušavala da strogim naredbama spreči nekontrolisanu seču šuma, i privatnih i državnih. Ipak, kada je reč o šumama, tom neprocenjivom ekološkom i industrijskom blagu čoveka, čak i Srbina, ništa nije bitnije učinjeno za dva protekla veka da se zaustavi nekontrolisana seča. Za razliku od ranijih, s retkim izuzecima, nebrižnih vremena, danas, pored čoveka, danak prirodi plaćuju sve više i više obolela i osušena stabla na svim šumovitim proplancima, ne samo zlatarskim. Ta obolela stabla nema ko da ukloni, te ona svojom braonkastom bojom poprilično šaraju zelene šumovite srbijanske planine. Još žalosniji utisak ostavljaju zaparložena mesta gde je šuma sasečena, sa razbacanim granama i ostacima stabala. I, ono što je najbitnije, nigde zasađene čamove mladice!

U Beču, prestonom gradu uređene Republike Austrije, krajem sedamdesetih godina prošlog veka stanovao sam u "Korotanu", studentskom domu Slovenaca iz Austrije i Jugoslavije. Pošto je moj otac bio stolar, a Austrija bogata šumom, upitah u jednom od brojnih razgovora jednog studenta iz Austrije, čiji je otac takođe bio stolar, od čega i kako žive?

Od šume i očevih ruku, odgovori mi. Nama država naredi koliko ćemo stabala poseći svake godine i na mesto njih zasaditi nova. Normalno je da moramo održavati šumski red. Stabla svučemo do obližnjeg puta, odakle ih zadužena firma preuzima i dalje otprema. Država nama uredno isplaćuje novac.

S jednog od bezbroj brda zlatarskih vidim Murtenicu, hajdučko gnezdo još od knez Miloševih vremena. I pitam se, ima li i danas hajdučije šumske, samo ispoljene u drugačijem vidu. Očito je da će šume polako nestati, pa Zlatar više neće biti šumovit i lep dok se bude gledao s Murtenice, u kojoj, takođe, više neće biti šumske hajdučije, ali će, na obe planine, na ogolelim livadskim ispašama, biti ponekog kozara i kozjeg stada mnogih bivših profesora, ali i drugih profesija.

Radoš Ljušić, istoričar

Oznake: rados ljusic


Коментари

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке биће обрисани. Мишљења изнета у коментарима су мишљења аутора коментара и НЕ ОДРАЖАВАЈУ ставове редакције портала. Слањем коментара прихватате горе наведене услове и услове наведене у Правилима и условима коришћења портала.