Zlatarsko jezero - "Atlantida" zapadne Srbije

Panorama Zlatarskog jezera Panorama Zlatarskog jezera (foto: zlatarinfo.rs)

Pre nego što su geografi dobili u zadatak da na karte novovaroškog kraja ucrtaju ovo jezero, izvođači radova imali su jedan teži zadatak. Da sa istih izbrišu čitavo jedno selo. Desilo se to pre pola veka, kada je brana, duga 1208 metara i visoka 83 metra, silom zaustavila tok obesnog planinskog Uvca i stvorila hidroelektranu Kokin Brod i Zlatarsko jezero dužine 26 kilometara.

Autor: Ana Vuković

Legenda kaže da se nekada davno na Pešterskoj visoravani nalazilo veliko jezero. Troglavu aždaju, koja je prema priči tu živela, ubio je sveti Đorđe. Boreći se u samrtnom ropcu, čudovište je repom okrnjilo šumu u današnjoj Krnjoj Jeli. Od udara se zaljuljala planina Ninaja, a uspomenu na tu legendu čuvaju i mnogi drugi toponimi srpskog Sibira.

Vekovima kasnije, voda iz Pešterskog jezera je otekla, a na tim prostorima nastala su tri nova veštačka jezera - Uvačko, Radoinjsko i Zlatarsko jezero, koja su danas pod upravom Drinsko-Limskih hidroelektrana.

(foto: zlatarinfo.rs)

Bogatstvo prirode oduvek je mamilo ljude da požele da ga unovče i da na njemu zarade. Tako je nakon Drugog svetskog rata, vlast bivše nam države dobila ideju da moćni planinski Uvac ukroti, a njegovu snagu iskoristi da osvetli kraj koji je do tada bio obasjavan jedino svetlošću uljanih lampi.

"Uskoro, kada obale Uvca budu spojene, biće ostvarene najveće želje graditelja ovog giganta. U njihovim očima zasijaće najjači plamen zajedno sa milionima električnih iskri koje će obasjati najudaljeniji kutak naše domovine", pesnički, romantično i nadahnuto pisale su 1960. užičke "Vesti", zaboravljajući da pomenu koliko ljudi će biti iseljeno sa svojih ognjišta da bi se ovaj slavni projekat ostvario.

Pre nego što su geografi dobili u zadatak da na karte novovaroškog kraja ucrtaju ovo jezero, izvođači radova imali su jedan teži zadatak. Da sa istih izbrišu čitavo jedno selo.

Desilo se to pre pola veka kada je brana, duga 1208 metara i visoka 83 metra, silom zaustavila tok obesnog planinskog Uvca i stvorila hidroelektranu Kokin Brod i Zlatarsko jezero dužine 26 kilometara.

(foto: zlatarinfo.rs)

"Ako bi se od te silne mase napravila traka, široka i visoka jedan metar, mogla bi da opaše petnaestinu Zemljine kugle", navodi se u monografiji preduzeća Limske hidroelektrane, koje su gradile ovu, tada u Evropi najveću nasipnu građevinu.

"Moj otac je, kad je otkrivao kuću, kukao kao da je neko umro", priseća se daleke 1962. godine Zoran Đokić. Gorštaci sa Zlatara retko plaču... zato očeve suze kada je napuštao svoje ognjište Zoran nikada neće zaboraviti, kao ni priče o onome što je nakon njih usledilo.

Točkovi zaprege kojom su Đokići prevukli konstrukciju štale i ostatak stvari na novo imanje u Draževićima bili su do pola u vodi kada je porodica konačno napustila staru kuću.

Malo dalje od brane, u zaseoku Vasilići, takođe nisu verovali u priče o gradnji jezera: "Izlazili smo ko na čudo da pogledamo kad je jezero počelo otud od Kokina Broda da se pomalja. Dugo je trebalo dok dođe voda do nas, velika je to, velika površina - trebalo je toliku vodu natočiti, napuniti to", kaže Pejka Grbić.

Za samo trideset dana, koliko je bilo potrebno da se jezero napuni, nestalo je naselje, selo, i oko hiljadu hektara plodne zemlje, a 5 sela (Trudovo, Debelja, Štitkovo, Božetići i Tisovica), ostali su bez veze sa opštinom, jer je 20 metara ispod vode ostao viseći most u Puljcima.

Kako se navodi u monografiji Limskih Hidroelektrana, sasvim je iseljeno 16 domaćinstava, a 180 domaćinstava dobilo je odštetu zbog delimičnog plavljenja.

"Nama je poplavilo 14. hektara.", nastavlja priču o iseljavanju svoje porodice Đokić.

(foto: zlatarinfo.rs)

Plodno zemljište i nadmorska visina od oko 800 metara omogućavali su stanovnicima da svoje proizvode, kao što su kupus i paprika, prodaju u okolnim gradovima. Vode nikada nije nedostajalo - bili su tu Uvac i Tisovica, koje su koristili za navodnjavanje i pojenje stoke, ali i veliki broj manjih izvora koji ljude ovog kraja ni u toku najvećih vrućina nisu ostavljali žednim. Domišljati seljaci koristili su i pesak, koji je ostajao na obalama kada se Uvac povlačio, i prodavali ga za građevinske potrebe. Poplavljene su livade, njive na kojima je žito odlično uspevalo, vrtovi i vodenice... Izvođači su isplatili novac koji je, iako meštani tvrde bio "sitan", ipak bio dovoljan da se kupe nova imanja u okolnim mestima, ali i u Vojvodini i Šumadiji.

"Tu gde je sad voda, tu su bile livade, izvori vode, kojekakva vrela, tu smo pojili stoku. Bile su tu štale (tad se to se zvalo čardak), a u štalama su bile i sobe za čobane, ako okasne kući zbog stoke da imaju gde da zanoće. Uvac je proticao ispod naše kuće i tu se uliv'o u Tisovicu. Drveni most od balvana (nekad se to zvalo ćuprija), povezivao je na tom mestu sela Amziće i Ojkovicu. I preko Tisovice je bila ćuprija, tamo su bile naše komšije Bataci, tamo su bile stolarske radionice, vodenice za mlevenje žita", objašnjva Grbićeva pokazujući u pravcu jezera.

Koščata, gotovo do zemlje pognuta baba Ljubica, seća se gradnje brane i iseljavanja kao da su juče bili. Njenoj familiji je potopljen manji deo imanja, ali su i oni morali da se odsele, jer muški deo porodice nije mogao preko jezera da ide na posao. Muškarci su do Kokinog Broda putovali "preko kerepa" - splava od 7-8 smrčevih "vrljika", odnosno užih stabala.

U Kokinom Brodu bilo je sedište života ovih sela. Tu su bili škola, stanica Narodne milicije, Dom kulture u kome su se održavale igranke i okupljali zborovi viđenijih domaćina koji su rešavali neka važna pitanja.

Sve je to sada ostalo na dnu Zlatarskog jezera.

(foto: zlatarinfo.rs)

Meštani su 1961. godine gledali kako je voda nosila krov i ikone crkve svetog Jovana Krstitelja, sagrađene još u doba seoba pod vođstvom Arsenija Čarnojevića. Umesto potopljene stare crkve sagrađene uz samu stenu, nova crkva je sagrađena nekoliko godina kasnije u selu Vilovi, na mestu Ljubičina ravan.

Ako vas put nanese da prođete kroz Kokin brod, pogledajte - tamo negde, ispod te zelenkasto-plave vode nalazi se nekadašnja osnovna škola "Dragan Drulović" (koja je 1961. imala 143 učenika), tu je zgrada Narodne milicije... tamo su nečiji domovi, onde je bila nečija štala - malo desno - tu je potopljen možda nečiji voćnjak...

Prolazeći magistralnim putem, videćete u vodi komadić zemlje, koji izgleda poput malenog ostrva i kao zaboravljen od vode duboke oko 70 metara, koja je potopila sve osim njega. To je vrh nekadašnjeg Dumbelskog brda, na kome je Mileševska eparhija podigla krst, kao sećanje na Dumbelsko groblje u njegovom podnožju.

Iako odgovorni kažu da su svi grobovi preseljeni sa tog mesta, meštani kažu da to nije istina i jezero smatraju ukletim. Veliki broj nesreća na magistralnom putu, veliki broj davljenika, izvrtanja čamaca, jedva na vreme iz vode spaseni ljudi... Ima nešto u toj vodi, vele starije žene i upozoravaju mlađe da nipošto sami i noću ne prolaze pored vode... nešto što mami, hipnotiše čoveka toliko da poželi da u toj vodi skonča. Jezero će, kažu ljudi, uzimati svoje žrtve, sve dok se ne izjednači broj duša koje tu ginu sa brojem neupokojenih, onih čije duše još uvek lutaju ispod vode.

Do skoro, ljudi iz nekih od ovih sela zimi su bili potpuno odvojeni od sveta. Putevi u ovom kraju, kad " zakijameti ", nisu prohodni čak i u selima bližim centru opštine. Sela s one strane vode su u najgoroj situaciji. Na njih je, izgleda, osim Boga, zaboravila i opština koja je tek počela da im pravi puteve. Jedini pravac kojim mogu krenuti ako se razbole, ako im zatreba nešto iz čaršije ili ako se užele mlađih, koji su odavno "sišli u Varoš" je preko jezera, brodom sa dereglijom ili čamcem.

Zimi, dok ne prođe ledolomac, nema načina da ovi ljudi ikuda stignu ili da im neko dođe. Ipak, ne bi Varošani bili Varošani da nisu inadžije.

Nekima od ovih ljudi, kao što je Blagoje Vasilić, potrebni su samo topla jakna, kapa(jer zna se da na jezeru struže opak vetar), dobra obuća, ranac na leđa i on ode da obiđe svoje stare. Preko leda, naravno. Korak po korak, pažljivo, da led ne pukne, preko jezera...

Leto je pak druga priča. Voda osegne, pa je nekim, malo mlađim i spremnijim naravno, poseban merak da preplivaju celo jezero. Jedan tako, vele ljudi, uvije cigaru i upaljač u foliju, stavi ih u usta i otpliva na drugu obalu. Tamo ispuši i onda natrag.

Nekih godina, 3 puta za sve ovo vreme, voda jezera se bila toliko povukla, da su ljudi mogli da vide i obiđu svoje nekadašnje kuće, štale, bašte.

"Devedeset treće, kada je bio nizak nivo jezera, ja sam išao, video sam gde mi je bila kuća, video sam zidine. Tada smo tamo našli čak i stare opanke.", kaže Đokić.

(foto: zlatarinfo.rs)

Meštani su, posle dugo godina, za vreme tih velikih povlačenja vode, mogli da obiđu i staru crkvu, da odu i da zapale sveće na mestu gde su mnogi od njih kršteni, gde su se mnogi prvi put pričestili...

Sada, svi ovi ljudi imaju živote na nekim drugim mestima, u nekim drugim selima i gradovima. Imaju svoje bašte, svoje štale, njihova deca idu u neke druge škole, mole se u nekim drugim crkvama... Voda Zlatarskog jezera nije zaustavila njihove živote, nije potopila njihove uspomene.. Ipak, u ledenim dubinama, ostala je ugažena trava po kojoj su oni prvi put koračali, izvori sa kojih su pili vodu dok su se umorni vraćali sa kosidbi, sa livada i njiva koje su takođe sada negde dole... desetinama metara ispod turističkih brodića i ribarskih čamaca koji prevoze ljude do ono malo imanja u brdima, koja nisu potopljena.

"Drugo je ono, kažu, bilo u ratu. Neprijatelj dođe, zapali kuću, ostane nešto od onih sporednih zgrada, a ako i one izgore, ostane ognjište i tu čovek opet svije malo kolibe i počne da kući. Sada se zauvek ostavlja i kuća i sve", pisao je tih godina novinar prijepoljskog Polimlja.

Dole ispod je ceo jedan život zamrznut u trenutku - snovi, planovi, ljubav prema rodnoj grudi... Pametni su se dosetili da od njih naprave struju... Sagrađena hidroelektrana, nazivana je zlatnom energetskom rezervom stare Jugoslavije jer daje najviše struje upravo u vreme kada je vodostaj i energetski potencijali drugih reka najmanji. Bio je to luč pod kojim su zasjala mnoga domaćinstva. Ali i baklja koja je zauvek spalila čitavo jedno selo.

Fotografija sela koje je potopljeno izgradnjom jezera možete videti na sledećem linku:

Oznake: zlatarsko jezero ana vuković hidrocentrala